ŠTIFTEROVE STVARI
Režija Hajner Gebels (Heiner Goebbels)
Ideja vodilja reditelja Hajnera Gebelsa (Heiner Goebbels) bila je da napravi predstavu bez izvođača. Tako nastaju Štifterove stvari, izvođačka instalacija, neobična kiborg skulptura, muzičko-teatarski produkt, bez muzičara, glumaca i izvođača. Ovakav poduhvat može se smatrati političkom tačkom iz koje Gebels povlači uzlaznu liniju koja se tiče suverenosti publike u teatru.
Predstava je otpočela a da publika, bar u prvih desetak minuta, to nije primetila. Gašenje svetla koje opominje na svečanu tišinu, trube koje upozoravaju i svi ostali elementi pozorišnog terora su ukinuti. U publici se osećala zbunjenost, iritacija ali i neka posebna vrsta zadovoljstva, oslobođenosti pred scenom napuštenom od strane glumaca. Žamor publike mešao se sa zvukom otakanja vode, koja se razlivala u tri podjednake parcele na sceni.Obećanje reditelja da publiku učini protagonistom, obistinjavalo se. Sa sto šesdeset sedišta u gledalištu, posmatrači su putem pojedinačnih percetivnih aparata započeli građenje dela.
Prvi saučesnik u interpretaciji, uobličenju dèla od strane svakog prisutnog pojedinca, zasigurno je bila sugestija sadržana u samom naslovu predstave.
Tekst Adalberta Štiftera (Stifter), romantičarskog pisca s početka devetnaestog veka, pročitan na srpskom jeziku, na samom početku predstave, imao je za cilj da reguliše reprezentaciju vremena na sceni. Šta to znači? Zašto Štifter?
Gebels koristi Štifterov tekst stvarajući realnost koja se dešava u istom prostoru u kojem je i publika, efekat realnog vremena kakav je postizao Štifter prisiljavajući čitaoca da uspori i postane svestan svake pojedinosti pejzaža, da korača sinhronizovano sa naratorom.
U prvih petnaest minuta, fragmenti teksta Adalberta Štifera čine da ritam naracije povežemo sa prostorom, koreografski kreiranim pomoću svetla, senki, mehaničkih objekata, u večnoj želji da stvari vidimo sinhrono.
Publika prihvata prostor i uskoro se nikome više neće činiti da kapljice koje oponašaju kišu padaju suviše brzo ili suviše sporo.
Započinje lančana reakcija zvuka, slike, teksta i pokreta.
Instrumenti se kreću, sviraju i pričaju.
Između muzike Baha i govora Kloda Levi-Strosa (Claude Lévi-Strauss) na francuskom, postojala je melodična sličnost, izjaviće kasnije autor. Unutrašnjost trougla čije stranice čini zvuk kiše, govor Kloda Levi-Strosa i muzika Baha ispunjena je najrazličitijim vezama, kreacijama čina recepcije.
Očigledno je da reditelj poštuje publiku te joj zbog toga ne nameće glumca-protagonistu koji izgovara istinu. Gebelsa interesuje sam prostor, prostor koji dele publika i instalacija – delom muzička kutija, delom digitalna slika pejzaža, postaje prostor umetničke refleksije. Lično iskustvo, a ja bih dodala i stepen informisanosti, kreira percepciju, zaključio je reditelj na jučerašnjem okruglom stolu.
Iskustvodrugog, pojedinca iz publike ne možemo doznati, pa stoga ni oceniti, prepričati ili opisati doživljaj kreiran od strane istog. Ali se možemo zapitati kakvo iskustvo vodi Hajnera Gebelsa ka kreiranju komada putam multidisciplinarne kiborg tastature?
Sociolog i kompozitor po obrazovanju, Gebels bez vizije kompozicije, ovom prilikom stvara tako što upravlja opcijama ponuđenim telom kiborg plesača.
Zvuk kamena koji se kreće, otire, muzika koju izvodi pet klavira, strujanje grana drveta, mehanički objekti koji zveče, pište;,kapljice koje su čas kiša, čas magla, isparenje, sve su to operacije ponuđene tasturom.
Svaki dodir određenog tastera pokreće zadatu funkciju, kojom autor konstruiše kiberprostor – izvođačku instalaciju, ali i ubrzava, proširuje i transformiše domene misaonih, perceptivnih, emocionalnih i seksualnih doživljaja pojedinca/protagoniste/publike.
Završiću citatom autora: ''Pozorište treba da osvoji novu umetničku teritoriju, da rizikuje momente meditacije i misterije, da postavi pitanja za koja ne poseduje odgovore.''
Nataša Tepavčević
