kritika!

kritika from Kritika Koja Hoda on Vimeo.

VEČNO VREME PORAZA

“Svi smo mi poraženi”, rekao je Dimiter Gočev, povodom predstave “Persijanaci”. I ja sam bila poražena kada nisam uspela da osetim neprisustvo u predstavi “Štifterove stvari” zato što nisam uspela da joj prisustvujem. Nije bilo moguće – bili su potrebni materijalni dokazi, karta i ime na spisku, ali akreditacija ne. Ovom prilikom, ne kritikujem organizaciju 42. Bitefa, već ljudsku zavisnost od materije i slepo slušanje pravila, militaristički nastup prema onima koji ta pravila ne mogu uvek da slede.
Eshilova tragedija “Persijanci”, čiji je prepev radio Hajner Milera, posmatra svet iz ugla poraženog. Glumci i reditelj su iščitavali ovaj tekst dok im, kako Gočev objašnjava, “jezik nije prodro u mozak i u utrobu”. Čini se da je jezik, a onda glas, upravljao njihovim telima, a naročito mimikom lica. Paradoksalno, da bi tekst bio dominatan, morao se odvojiti od tela, dok je, istovremeno, njime i upravljao. Glumačka sredstva su minimalistička: glumci se skoro nisu pokretali, pa su ritam “recitovanja” teksta i svaka jasno izgovorena reč stvarali čistu sliku pred gledaocem. Način na koji Darije u određenom trenutku, govori povišenim tonom nije patetičan, naglašena ekspresivnost samo se sve više i više urezuje u glavu gledaoca. Čak iako gledaoci ne razume simboliku interpretacije, ritmom govora a najviše ekspresivnošću, postiže se da bezuslovno veruje predstavi..
Kserksova majka ima moć u muškom svetu. Ona stavlja sina ispred naroda, ma ko to bio. Stalna borba sinova sa očevima koju ne mogu prevazići i majka koja figurira kao središte bola poraženih, bivaju stavljeni u vrtlog vremena koji simbolizuje ogroman pokretni zid na sceni. Ovaj zid, jednostavno scenografsko rešenje, kao i predstava u celini, je itekako rečit i mnogostruko funkcionalan. On impresivno pokazuje sukob suprotstavljenih strana, on je metafora igre moći koje igraju obe strane, i “zid plača” poražnih, on je i istorijski “žrvanj” koji melje narode i istorijske aktere i koji nikada u potpunosti ne prestaje da radi.
Monolitna snaga ove predstave je nesumnjiva i ona je uspela da najstariji sačuvani dramski komad na svetu učini verodostojnim i potresnim i za nas koji živimo dve i po hiljade godina iza vremena u kojem je napisan.
Da li zaista nikada ne možemo izbeći hipnotičku snagu moći, čak i kada je u pitanju ulazak na jednu predstavu?

Ana Isaković

Istina je u pozorištu. Kako je doseći?

Dokumentacija zločina. Nemački zločini. Srpski zločini. Neprijatno Vam je? Žao mi je, ali i meni. Smejem se, tačno, ali mi na umu ostaje činjenica da se smejem svom odrazu u ogledalu, onome što je deo mene, na čemu sam odrastao. Nadmen? Ja?! Samo zato što prihvatam taj udarac i imenujem stvari pravim imenima? Hm... Moram da razmislim o tome. U međuvremenu, otkriću Vam jednu tajnu. U poslednje vreme imam neke psihičke probleme. Ne znam kako da se izborim sa sobom. Predugo sam sve gurao pod tepih i sad sve to želi napolje. Nema više mesta. Možda bi trebalo da se obratim psihijatru?! Da... Čuo sam za jednog odličnog. Dr. Dabić. Tako je! On mi sigurno može pomoći da otkrijem istinu! Dosta mi je teatra, glume, maski. Želim istinu! Da, sutra ću otići kod njega!
Hajde da igramo jednu igru.
Ja ću ti dati jednu laž, a ti meni jednu istinu.
Ne, nećemo tako.
Ti ćeš meni dati ratne zločince, a ja tebi vize.
Ma ne možemo tako da se igramo!
A sada, dok još uvek nisam posetio psihijatra, dok i dalje nemam dijagnozu i dok me koliko-toliko možete uzeti za ozbiljno (jer zamislite sutra kada budem imao dijagnozu?!) moram nešto da konstatujem. 42. Bitef je svojim specijalnim programom učinio veliki iskorak, postavljajući pitanje istine u pozorištu. Suočavanje s prošlošću – najveći tabu ovih prostora, kao i oni koji već godinama pokušavaju da započnu javnu raspravu o Srebrenici, Bratunci, Sarajevu i tako dalje, dobili su potpuno novo oruđe. Predstava kao medij komunikacije sa publikom. Suočavanje s prošlošću kroz proizvode kulture – možete li poželeti nešto bolje?
Međutim, problem može nastati prilikom pristupa realziaciji. Prva predstava nastala u zajedničkoj produkciji Srbije i Holandije, Will you ever be happy again?, u svom pristupu je agresivna i izuzetno autoironična, što može biti jako zanimljivo, ali i neprijemčivo širokoj publici. Zbog toga domaći autori i autorke možda treba da malo pažnje posvete analizi druge predstave iz ovog programa. Istina u prevodu pokazuje kako se odlUčnom kombinacijom muzike, glume i humora mogu obraditi tako teške teme kao što su ratni zločini. Pa eto, umesto što pravimo mjuzikle kao što su Pop Ćira i Pop Spira ili Maratonci sa ciljem da nasmejemo publiku na već dobro poznate fore i budemo sigurni da će gledalište biti puno prilikom svakog izvođenja, možda treba iskoristiti crni humor Dušana Kovačevića u svrhu emacipacije publike. Zamislite, sednete u Teatar T, kabaretska atmosfera se lagano širi, počinje neka prepoznatljiva, dopadljiva muzika, svi se smeškaju i očekuju ljubavnu scenu, smeh, ili već neku tipičnu kovačevićevsku scenu, a onda iskoče Žene u crnom i uz pesmu i šalu otpočnu jednu od svojih akcija. Samo, ovog puta bez fašista iza leđa, bez policije i bez udarnog termina u vestima na B92. Ah...