VEČNO VREME PORAZA

“Svi smo mi poraženi”, rekao je Dimiter Gočev, povodom predstave “Persijanaci”. I ja sam bila poražena kada nisam uspela da osetim neprisustvo u predstavi “Štifterove stvari” zato što nisam uspela da joj prisustvujem. Nije bilo moguće – bili su potrebni materijalni dokazi, karta i ime na spisku, ali akreditacija ne. Ovom prilikom, ne kritikujem organizaciju 42. Bitefa, već ljudsku zavisnost od materije i slepo slušanje pravila, militaristički nastup prema onima koji ta pravila ne mogu uvek da slede.
Eshilova tragedija “Persijanci”, čiji je prepev radio Hajner Milera, posmatra svet iz ugla poraženog. Glumci i reditelj su iščitavali ovaj tekst dok im, kako Gočev objašnjava, “jezik nije prodro u mozak i u utrobu”. Čini se da je jezik, a onda glas, upravljao njihovim telima, a naročito mimikom lica. Paradoksalno, da bi tekst bio dominatan, morao se odvojiti od tela, dok je, istovremeno, njime i upravljao. Glumačka sredstva su minimalistička: glumci se skoro nisu pokretali, pa su ritam “recitovanja” teksta i svaka jasno izgovorena reč stvarali čistu sliku pred gledaocem. Način na koji Darije u određenom trenutku, govori povišenim tonom nije patetičan, naglašena ekspresivnost samo se sve više i više urezuje u glavu gledaoca. Čak iako gledaoci ne razume simboliku interpretacije, ritmom govora a najviše ekspresivnošću, postiže se da bezuslovno veruje predstavi..
Kserksova majka ima moć u muškom svetu. Ona stavlja sina ispred naroda, ma ko to bio. Stalna borba sinova sa očevima koju ne mogu prevazići i majka koja figurira kao središte bola poraženih, bivaju stavljeni u vrtlog vremena koji simbolizuje ogroman pokretni zid na sceni. Ovaj zid, jednostavno scenografsko rešenje, kao i predstava u celini, je itekako rečit i mnogostruko funkcionalan. On impresivno pokazuje sukob suprotstavljenih strana, on je metafora igre moći koje igraju obe strane, i “zid plača” poražnih, on je i istorijski “žrvanj” koji melje narode i istorijske aktere i koji nikada u potpunosti ne prestaje da radi.
Monolitna snaga ove predstave je nesumnjiva i ona je uspela da najstariji sačuvani dramski komad na svetu učini verodostojnim i potresnim i za nas koji živimo dve i po hiljade godina iza vremena u kojem je napisan.
Da li zaista nikada ne možemo izbeći hipnotičku snagu moći, čak i kada je u pitanju ulazak na jednu predstavu?

Ana Isaković