Sasvim do kraja ispunjeno obećanje

Don Đovani
Koncept i režija: Bojana Cvejić
21. 9. 2008, 20h, Beogradski sajam, hala 3




Autonomizacija tekstova opere – muzike, verbalnog predloška, scene, glume i plesa – dugo vremena je egzistirala kao modernistički zasnovano rešenje života savremene opere. Bojana Cvejić, međutim, nudi novu koncepciju. Kao i u pre tri godine realizovanom Orfeju i Euridici (BEMUS, 2005), autorka je još jednom dekonstruisala utvrđenu hijerarhiju tradicionalne opere. Muzika, pokret, govor, pevanje, ali i publika, sinoć nisu bili pozicionirani kao nezavisni i proizvoljno konstruisani tekstovi opere, već kao organi opere premešteni u nove prostore tela opere koja se kreće. Ovakav koncept proistekao je iz ideje „obaranja“ davno izvedene i prihvaćene teze o smrti opere. Tradicionalna opera kao muzičko-scensko delo u kojem interpretatori prikazuju dramsku radnju proglašena je „mrtvom“. „Ako je opera mrtva, preostaje mi samo da se poigram s njenim rasturenim organima“ (Bojana Cvejić).

Gledaoci su prisustvovali osvajanju novih prostora vezanih za teritoriju na koju opera polaže pravo i načine na koje se nudi gledaocu. Poput Don Đovanija, zavodnika koji u neprestanom naletu želje krši data obećanja, zahteva i osvaja, opera je sinoć napustila pozorišnu scenu kao dugo vremena obavezani prostor svoje egzistencije. Glavna intervencija učinjena je na planu izmeštanja opere sa ograničenog prostora pozornice u otvoreni prostor sajamske hale koji je omogućio izvođačima da uđu u publiku i publici da uđe u delo. Tradicionalni protokoli odnosa publike i operskog dela su narušeni. Mogli su da se čuju komentari poput „osećam da sam konačno blizak sa operom“. Opera nam se više ne prikazuje kao unapred utvrđena, očekivana predstava, kao fiksirano telo koje se nudi pred gledaocem već postaje telo u stalnom pokretu. Pozorišna scena izmeštena je u publiku, telo opere se kreće, premešta, njegovi delovi se iznova i iznova delokalizuju i možemo ih naći tek ako krenemo za objektom svoje želje. Time se opera ne ukazuje kao fiktivno, scensko, već kao prostorno-vremensko, pokretno i živo telo, telo tu i sada. Gledalac je ovde bio primoran da se fizički angažuje i da kroz pozicioniranje u prostoru hale sam učestvuje u kadriranju operskih scena. Don Đovani je sinoć bio prisutan kao mobilna kompozicija tela, zvuka, svetla i pokreta, kao aktivno telo koje manipuliše svojom publikom i ne dozvoljava im da budu pasivni potrošači i konzumenti opere.

Ovakvim konceptom Bojana Cvejić je potvrdila da opera kao umetnost ima sasvim različite istorijske likove zavisne od društvenog konteksta u kome nastaje i koji reprezentuje te da se može shvatiti kao umetnički simbol društvene strukture i ideologije jednog vremena. Tragovi egzistencija postkapitalističkog društva upisali su se i u ovaj lik opere. Autorka nas poziva da pronađemo Don Đovanija, da nađemo telo opere. Inkarnacija naše želje, želje koju nalazimo u drugom telu, više nam se ne nudi fiksirana na sceni. Don Đovani je slobodan, svi žele da se dokopaju tog osećaja slobode, svi žele da ga kupe. On je simbol kapitala, profita, moći i uživanja kao centralnih elemenata današnjeg postkapitalističkog društva. Jedinke društva su potrošači u stalnom traganju za objektom svoje želje, kapitalom i novcem. U ovom slučaju, u traganju za operom. Gde je on? Tu je negde... Ko je on? Želim moć.
Publika je uživala, pitala se, želela i tragala. Sa oduševljenjem.

Sanela Radisavljević