Ovo je moja prva i poslednja bomba!

Beogradsko dramsko pozorište. Žena bomba. Predstava počinje u 22h. Uprkos kasnom terminu, ljudi ima više nego što scena može da primi. Pokušavam da obezbedim sebi prednost, vadeći se na to što pišem kritiku. Na kraju, izgleda da je bilo mesta za sve. Scena dekonstruisana. Nema je. Ili bolje, sve je scena. Mesta za sedenje su na mestu gde je nekad bila scena. Vidim jednu glumicu kako stoji u nekom ćošku. Počinje nešto da šapuće. Publika dobacije - GLASNIJE! Glumica kao da okleva. Onda odjednom neki glas. Odakle dolazi? Negde iz gledališta. Zatim drugi glas. Ne mogu ih locirati. Vrpoljim se u svom sedištu, pokušavajući da u gledalištu prepoznam likove glumica. Polako, glasovi dolaze sa svih strana, a nijednog poznatog lica. Možda će jedna od ovih pored mene progovoriti? U stomaku osećam neprijatno komešanje. Tik-tak, tik-tak... Ovo je moja prva i poslednja bomba! A onda sablasna svetlost reflektora otkriva akterke. Sve žene! Ustvari, sve nepoznate glumice! Zapravo, neke i prepoznajem. Viđao sam ih na drugim predstavama. Ali nikada ih nisam video da glume. Zanimljivo. Zar marketing i mainstream scena imaju toliku moć da neke učine zvezdama preko noći, dok druge ostaju u zapećku? Pa čak i kada su talentovanije? Tenzija se nastavlja. Stižu podaci o ženama-samoubicama. Atentat na Benazir Buto. Statistike. Foto-materijali. Otkrivanje sistema manipulacije i regrutovanja. Ostalo je još 12 minuta i 36 sekundi! Šta te žene rade za tako kratko vreme? Vidim nevericu na licima starijih u publici. Neki drže zastavice. Glumice traže da oni ustanu i mašu njima dok neko nešto deklamuje. Kakva drskost! Zar publika nije neko ko GLEDA predstavu?! Žene. Ljudska prava. Feminizam. Sve izbija. Provaljuje napolje. Razbija stege. Nelagoda je sve što se može osetiti u publici. I poneki zadovoljni osmeh. Zašto se ne fokusiraju na ženu-bombu? Zar je neophodno da poruše čitav sistem naših verovanja i ubeđenja da bi opisali ovaj fenomen? Pa nisu sve žene potencijalne bombe. Zar ne? Reci mi da nisu!! O, ne! Ova pored mene počinje da govori! Znao sam da sam u opasnosti! Vadi fantomku i stavlja je na glavu. Tu je i stjuardesa. Mi smo u avionu. Ne, mi smo u čekaonici, a stjuardesa je tu zbog nekog čudnog razloga! Da li će, kada će da eksplodira?! Ona pada u moje naručje. Iako joj je kosa meka, mojim telom prolazi jeza. Neko vreme ostaje tu, nepokretna. Onda ustaje, nastavlja da govori i daje mi papirni avion u ruku. Bacam avion u publiku... Postajem saučesnik! Oslobađam se dela napetosti, ali sve se vraća! Počinju da odbrojavaju poslednje trenutke! 20, 19, 18, 17... Sve je gotovo! Prekoputa, Ružica Sokić je već spremna za eksploziju! Stavila je naočare i zapušila uši! Da pratim njen primer? Hoće li mi to pomoći? Odbrojavanje se završava. Svetla se gase. Nečujno bum... Neko je već preuzeo odgovornost za eksploziju. Mi smo ipak bezbedni. Odlazimo kući, komentarišu ći rediteljski postupak, glumu, korišćenje scene. Nije li to odličan način da eskiviramo sva ona neugodna pitanja koja Ivana Sajko postavlja u ovom, svakako, vanserijskom ostvarenju? Izgleda da je ovo ipak samo prva i poslednja bomba u našoj učmaloj realnosti. Ali, kako eksplodirati više puta?