HIPNOTISANA SLOBODA

Don Đovani
koncepcija i režija: Bojana Cvejić

Mogućnost ulaska na na izvođenje Mocartove opere Don Đovani 21. septembra u okviru ovogodišnjeg Bitefa (koncept i režija Bojana Cvejić, dirigent Premil Petrović, i Beogradska filharmonija) donosi novu ulogu konzumera opere.. Mogućnost da slobodno ušetate u prostor Hale 3 Beogradskog sajma (nije bilo proveravanja protokola, niti neizvesnosti da li ćete ući ako nemate kartu) odmah na početku stvorilo je promenjenu percepciju gledaoca. On ulazi bez ikakve stege i slobodno zauzima prostor. Na samom početku preovladava osećaj lagodnosti. Sa takvim osećajem, publika se smešta gde želi na jastuke ili stolice, koji im se dele još na samom ulazu. Udobno smeštena, prepušta se prvim tonovima uvertire. A onda akteri počinju sa pevanjem, na drugrom kraju sale. Zvuk pokrenute mase se meša sa glasovima pevača..
Prostor postaje Don Đovani. On zavodi i manipuliše. Publika ide tamo gde je glas. Ponekad se čini da je hipnotisana. Prostor-Don Đovani ostaje lukav. Prateći tekst na led screenu, publika ima nerealan osećaj, da percepira čitavu sliku. U trenutku kada je skoncentrisana na ekran, u pojedinim scenama Don Đovani nestaje ili nestaje neko drugi od aktera. Zamračenje – i publike se pita kada i gde će ga pronaći. I on a i sama scena su neuhvatljivi i nestalni. Nepostojanost za Don Đovanija je neminovna ako želi da zadrži slobodu. Glas pevača (Ajvan Ladlou, Markus Matis, Katarina Jovanović, Ajle Asonji, Mark Fauler, Amanda Stojović, Nebojša Babić) zavodi njihova sopstvena tela. Telo prvi put eksplicitno postaje izraz u odnosu na tradicionalnu operu. I oni sami bivaju zavedeni igrom tela. Don Đovani je u svakome od njih.
U jednom trenutku, jedan od aktera postaje nalik na pop pevača na podijumu, upravljajući masom. Aludirajući na pevača Fredija Mekjurija grupe Queen, oponašajući njegov pokret i scenski nastup, on pleni publiku i komanduje joj. I publika sama učestvuje u njegovom pevanju kada on to od nje zatraži, i pljeska rukama kada joj on da znak. Postavlja se pitanje da li je (masovnu) emociju uopšte moguće proizvesti u izvođačkim umetnostima ili je danas to jedino moguće u muzičkoj industriji. Bojana Cvejić (reditelj ovog projekta) uspešno koncipira scenski objekat koji postaje atributi samog aktera. Recimo, Don Đovani nosi svetleći balon, koji je, ako se gleda, takođe instrument hipnoze.
Video ekrani, na kojima se može videti dirigent, daje iluzoran utisak publici da može biti svuda. Osećaj slobode sa početka predstave ne prestaje i kada masa biva hipnotisana. Većina na to pristaje. Svakako, među publikom su postojali i pojedinci, koji su uporno sedeli na svojim mestima, ne prepuštajući se zavođenju, i oni koji su dopuštali da opera njima dolazi. Tada oni preuzimaju ulogu zavodnika. Drugi su se komešali, buneći se kada je od njih zatraženo da po deseti put promene mesto u hali. Da li sloboda-prepuštanje u ovom svetu neminovno znači ironični osvrt na gubitak identiteta? Moguće je, zato, bilo u pronaći i višeznačne političke poruke predstave.
Ovako vrtložno koncipirana opera erupcijom senzacija definitivno poziva na aktivnost publike. Iako je mešanje sa publikom jedan od mnogih primera interakcije na sceni, ovakav pristup doveo je, u ovom izvođenju, do tačke usijanja kojim se poziva na novu revoluciju »tela, glasa ili samog pomeranja u reagovanju«.
Da li ćete još uvek tako nepomično stajati i konstatovati sopstvenu smrt ili ćete izabrati slobodu i iako to zapravo može da vodi ka smrti i gubitku slobode?
Ana Isaković