ŠTIFTEROVE STVARI
Režija: Hajner Gebels
25. 9. 2008, 20h, Sava Centar
Među predstavama koje su prikazane na ovogodišnjem BITEF-u, komad Štifterove stvari Hajnera Gebelsa možda najviše problematizuje pitanje odnosa scenskog događaja i publike, umetničkog dela, izvođača i recipijenta.
Gebels ovu predstavu gradi na iskustvima svojih prethodnih predstava. Intencija nagoveštena u komadu Eraritjaritjaka u kome glumac u određenom trenutku napušta pozornicu, što istovremeno izaziva osećaj iritacije i zadovoljstva u publici, ovde je realizovana do potpunog odsustva likova sa scene. Umesto glumaca, tradicionalno glavnih nosilaca scenskog zbivanja, „sporedni“ tekstovi pozorišta postali su glavni akteri. Međutim, Štifterove i Hajnerove stvari ne odnose se na predmete koje je publika mogla da vidi na sceni – okrenute klavire, veštačko drveće, digitalne predstave slika, cevi koje lupaju, bazene sa vodom oivičene sijalicama, svetleće kanistere, refektore i mikrofone. Stvari su iskrsavale u detaljnim, minornim promenama scenskih tekstova, kao elementi oko nas koje u uobičajenoj percepciji ne samo pozorišta, već i svakodnevnice obično zanemarujemo. Uodnošavanje scenskih tekstova izvedeno je tako da nijedan od njih ne preuzima hijerarhiju u vladanju prostorom i vremenom. Smene svetla, tona, muzike, boja, slika, stanja vode u bazenu ovde su realizovane kao postepene promene koje se odvijaju u detaljima. Bahova muzika nastupa tiho i jednoglasno, kišna počinje da pada kap po kap, svetlo postepeno širi vidokrug vizuelnog, digitalni ekran slike se skoro neprimetno kreće po pozornici. Rezultat odnosa tekstova na sceni mogao bi da se sumira jednom rečju – balans. Susret sa tako strukturiranim scenskim događajem za gledaoca je jednak susretu sa nečim nepoznatim, što tek treba da otkrije. Uopšte, sporo kretanja svih scenskih teksova, skoro zamrznuta vizuelno-zvučna predstava koja zatreperi tek u detaljima, gradi jedan sporiji protok vremena koji od publike zahteva „više“ gledanja, slušanja i razmišljanja rezultirajući određenom vrstom „dubinske“ percepcije teksta i izrazite budnosti svesti recipijenta. Gledalac će uspeti u percepciji stvari ako usredsredi svoju pažnju na detalje i postane izrazito senzitivan za događaje koji se odvijaju oko njega. Reprezentacijske i simboličke kategorije pozorišta ovde su odsutne a publika je u ovom slučaju jedina relevantna za realizovanje umetničkog dela. Subjekat, „nosilac“ umetničkog dela, nekada prisutan na pozornici u vidu glumca koji izvođenjem sugeriše određeni tekst sada je lociran u domen publike sastavljene od individualiziranih subjekata koji su povećanom mentalnom budnošću i imaginacijskom aktivnošću izdvojeni iz mase koja „prima“ sadržaj. Svako „ja“ glumca je otklonjeno a aktivirano je svako „ja“ pojedinačnog subjekta u publici pokretanjem intencije ka njegovom sopstvenom kreiranju doživljaja stvari.
Drugim rečima, Štifterove stvari od publike zahtevaju da usvoji umetničko delo različito od očekivanog. U širem kontekstu one pozivaju na budnost i spremnost za usvajanje merila i sudova koji su možda drugačiji od naših.
No comments:
Post a Comment