KO JOŠ PRIČA O DUŠI?

Alvis Hermanis, reditelj predstave “Sonja” (prema pripovetci Tatjane Tolstoj), premijerno prikazane na 42. BITEF-u 22. septembra, smatra da je stvanost moguća samo u realnom žvotu, a da pozorište jeste iluzja i da je ono mimikrija, pretvaranja. On, u ovoj predstavi, prikazuje tu “prevaru” eksplicitnim preobražajem glumca pred očima publike. Glumac igra ženu – Sonju. Ovo svoje uverenje Hermanis takođe pokazuje na sceni i u predstavi “Očevi” koju smo videli pre par godina na Bitefu, u kojoj se bavi problematikom protoka vremena, ličnim sazrevanjem i ljudskim starenjem. Metamorfoza se dešava na samoj pozornici na kojoj šminkeri nanose glumcima maske na lice, pretvarajući ih u njihove očeve.
Međutim, davanje ženske uloge muškarcu potvrđuje još jedno Hermanisovo ubeđenje, a to je da glumci mnogo bolje mogu da igraju misao, apstrakciju žene, dok glumice kada kreiraju ženski lik upliću suviše ličnog i prepuštaju se psihologizaciji. Preobražaj muškarca u Sonju, figuru nalik tužnom klovnu, istovremeno je i aluzija na ono što se dešava ljudima kada menjaju svoj stvarni identitet. Misleći da stvaraju nešto novo, oni ga razlažu do potpune auto destrukcije.
Druga nit predstave, prati tragikomični ton ove izvrsne pripovesti ruske književnice. Čovek prepušten bilo kom vidu osećajnosti biva kažnjen, izložen podsmevanju, pretvoren u klovna, tužno-komični lik. Dok izgovara tekst ljubavnog pisma nepostojeće osobe u koju je Sonja (kao žrtva grube šale) zaljubljena i drugi glumac, narator se nemilosrdno smeje. Taj permanentni kontrast između ma koliko trapave osećajnosti glavnog lika i grubog i ciničnog podsmevanja toj osećajnosti stvara jedan neobičan amalgam u kojoj se tragedija, kroz komično, preobražava katkad do mučnine. Pa i sama urnebesna scene u kojoj se narator umaže tortom, sa “nisko-budžetnim” humorom deluje naizgled šokantno. U toj sceni Sonja puni pile, zavlačeći ruke u njegovu unutrašnjost, vadeći iznutrice i taj prizor poprima snagu simbola: grozu sveta u kome ne živi samo Sonja.
Ali ova šokantnost, ponekad i brutalnost, pri čemu reditelj koristi hiperrealistične detalje, nakon ironičnog otklona od realnosti, i zavođenje publike pomoću prostora i nemog iskaza, potopljene u komično, proizvodi zatečenost koja se, kao svojevrsni eksperiment nudi bitefovskoj publici.

Ana Isaković