BABY DRAMA

Malo je istaći etički značaj ovakvih projekata u zemlji u kojoj ni peticije slobodnih građana niti crkve nisu pokolebale vlastodršce da ukinu porez na proizvode za decu. Predstava je toliko dragocena da čovek može odmah pomisliti kako bi trebala biti obavezno iskustvo za roditelje i decu, ali svaka obaveza dovodi nas do problema bilo kakvog nametanja, a na kraju krajeva i do dozvola ko sme uopšte da ima pravo da rađa i gaji decu. Svih tih projekcija nema u predstavi, ali ima snažnog poziva, duboko intimnog, na povećanu budnost i odgovornost roditelja prema deci. Pogledajmo kako se i zašto pravi predstava za decu uzrasta od šest meseci do godinu dana.
U dobu kad taj uzrast ima i specijalizovane televizijske emisije, reklame i kanale, zašto ne bismo imali i predstave?
Autori su detaljno istražili sve što stručne literature pedagogije, razvojne psihologije, neurolingvistike i ko zna čega još mogu pružiti o tom uzrasnom dobu, ali nisu zanemarili ni sopstvena roditeljska iskustva. Ni probe pred decom!
Zapravo, čitava predstava je pružanje iskustva, kako roditeljima, tako i deci. Najznačajniji postupak koji je toliko potreban i u spektaklima za druge ciljne grupe jeste individualizacija publike! Postepeno upoznavanje i permanentno praćenje svake reakcije posetilaca. Društvenost koja se gradi u atmosfere invidualnosti, a posebno kada su deca prisutna i kada moramo više brinuti o njihovoj zabavi nego o sopstvenom socijalnom glumatanju, pokazuje vrlu otvorenost, mir i osmeh. Osmeh za koji i izvođači paze da nam ne skinu sa lica. Teško je i nije teško odabrati narativ baš ovako namensku predstavu. Od želje/potrebe/izbora da se rodiš do prve rođendanske svećice kroz pravi spektakl u kome je sve jasno – od crvenila unutrašnjosti placente preko beline porodilišta do situacija kroz koje deca prolaze. Predstava ne iscrpljuje ovaj pompezno najavljeni novi žanr, koliko poziva da sami otkrivamo nove teme i isprobavamo drugačije načine komunikacije kroz medij pozorišta. I zapitamo se zašto smo se uopšte rodili.