Rustična balada

Maybe Forever, produkcija Damaged Goods & Mumbling Fish, 18. 9. 2008, Atelje 212

Nema te mržnje koja je tako odvratna

kao ljubav u stadijumu raspadanja

(Basara)

Meg Stjuart kroz ovaj komad priča priču o odnosu muškarca i žene u intimnoj povesti jedne ljubavne scene. Slike se vezuju i nižu jedna za drugom stvarajući jedan bedeker kroz neobuzdanu energiju zanosa, gneva, ljubomore, patnje, haosa i treme.

E Ljubav je tako dobra, onda kada počneš da osećaš kako ti kroz stomak šibaju gruzijski tenkovi.

Sada sigurno znam da ti si taj, ne ti si ta, ti i ja, ti i ja draga.

Ova priča se prosipa, valja po sceni, ogoljena do te mere da podseća na nekakvu rustičnu baladu, kao neki veoma dobar džarmušovski ep o ljubavi kao kategoriji pobede nad svim glupostima koje nam dišu za vrat.

A onda iznova počne da biva kao neki opasno dobar ljubić.

Volim te iako nema pas za šta da te ujede.

Sećaš se da sam ti pisao pesme na salveti pa gužvao i bacao.

Sećaš se kada sam te čekao sa voza, onda kada se vagon otkačio i otišao u Rašku.

I da sam te lagao da mogu da dignem 130 kila iz benča u čučnju.

Sećaš se kada sam ti bio žirant za kredit i ti meni, kada mi je tvoja banka odvalila menicu.

Ostaje sećanje kao postojanje nečega o čemu možemo ponekad da pričamo ali ne moramo.

Bolje bi bilo, da se svađamo, urlamo, deremo, jer više ni tebe ni mene nema.

Ili možda postojimo kao stereotip koji se potpisuje kao akcionar našeg odnosa koji je dočekao samrT time.

Ostaje jedna nezavršena priča.

Predstava svoj senzibilitet pušta u publiku anketirajući njen trenutni osećaj, kao jedna katarzična oluja koja nervira svaki damar, ili udara nemilosrdno onako divljački jako kao pesnicom u pleksus.

Takav je život, pa vi vidite šta ćete, on ionako ide dalje.

Možda Zauvek putuje kroz meandre, varira, ima ritam jedne pristojne vojvodjanske šetnje u kojoj mogu da ti kažem koliko te volim i ili te ne volim ili pobegnem, kako ću te voleti, kako ćemo sanjati kako si ti princeza a ja Ole Lukoje i kada shvatiš kako sam te lagao za sve snove isuviše je kasno da nešto promeniš,

U beskraju jednoj jedinoj...

Dejan Popović