URBI ET ORBI, UDOBNOST PRE SVEGA

Andraš Urban predstavom Urbi et Orbi, po tekstu Janoša Polinskog prekda (20.septembra u okviru pratećeg programa Bitefa Showcase) osećanje autističnosti, rezigniranosti koje su “ponuđena” gledaocima u predstavama sa početka ovogodišnjeg Bitefa (izuzimajući, donekle, Manjak prostora Krištofa Martalera i Možda zauvek Meg Stjuart). On ljudske probleme stavlja u jedan ironijski i terapijski kontekst koji treba da inicira jednu vrstu katarze. Tako su pitanja grešnosti, ispovesti (ne samo u religijskom smislu), čovekovog preispitavanja postavljena bez imalo mistifikacije.
Na ogoljenoj sceni su samo stolice i mikrofoni. Publiku dočekuje četvoro glumaca. Muškarci su u pidžamama, a žene u kombinezonima. Čovek danas i njegova sposobnost aktivnog razmišljanja je u stanju konstantnog dremeža. Bezbedno je ostati u neznanju, u životu bez misli i u inertnosti duha čime se sprečava mogućnost bilo kakve promene. Ako se takva mogućnost i pojavi, strah od prepuštanja, strah od promene i novog biva jači i sledi brzi povratak u prethodno stanje.
Jedan, po jedan glumac dolazi, seda na stolicu ili stoji ispred mikrofona. Sve započinje naivno i podseća na ponašanje učesnika u realitiy programu Veliki brat . Razgovor se otvara pitanjima šta neko od njih voli, šta ne voli. A oni koji ga isputuju (ostala tri glumca) su, u pojedinim trenucima, skoro nevidljivi: sede u publici ili po mračnim uglovima scene govoreći u mikrofon. Pitani je, u središtu, usamljen, izložen ne samo pitanjima već, postepeno, i glasovima svoje podsvesti. Tako prvi akter (mlada žena) bezbrižno priča o tome kako je dobra, još uvek nevina sa dvadeset četiri godine, kako se priprema da bude majka i domaćica. Čvrsto se drži “neuprljane” predstave o sebi. Modeli koji nude današnji mediji katkad perfidnom transformacijim postaju aksiomi koje pojedinac prihvata da bi stvorio lažnu sliku o sebi. Ali tako modelovana autopercepcija se raspada pred slikama iz njenog svakodnevnog života koje odišu nesređenošću i prljavštinom: preko priče o masturbaciji, dolazi se do istine o njenom pobačaju. Dobronamerni glasovi na početku, prelaze u košmarno, vrtložno preplitanje koji dovode do kidanje svih ograda i dolaženja do istine. Iz tog procepa izranjaju, kroz priče aktera, primeri društvenih tabua: pedofilije, prostitucije i skrivenih seksualnih frustracija.
Ogoljivanje svakog od aktera i “dolazak do truleži” u njihovim životima završava se jezivim krikom bolne spoznaje. (Tako žena u crvenom kombinezonu kleči, plače zatim se kreće četvoronoške. Plače i dalje. Na kraju predstave je krik i izgovorena reč “Bičuj!”). No takav krik, uprkos doživljaju užasa, ima prizvuk katarzičnosti. Ova katarzičnoist usmerena je i prema publici ka kojoj je glumac direktno okrenut. To doprinosi osećaju interakcije, otvaranje mogućnosti da se gledalac suoči sa sopstvenom slikom i da otkrije načine tog suočavanja. U svakom slučaju nudi mu se uvid o teškoćama da čovek vidi istinu u sebi i spozna laž koju današnji svet, izložen raspadanju, nudi da bi sprečio to suočavanje.

Dakle, predstava Andraša Urbana upućuje poziv na osvešćivanje sopstvenih mimikrija gledaocima. Selekcija ovogodišnjeg pratećeg programa Bitefa ima intenciju da se prekine sa stalnim uljuljkivanjem čoveka u pozorišti.

Ana Isaković