BRECHT HARD CORE BEZ PRESTANKA

Predstava Andraša Urbana Brecht – the hardcore machine je treća s kojom se pojavio na 42. Bitefu. Ovoga puta, glumci bivajući skoncentrisani na fizičko, iz tela, mozga odstranjuju i najmanji deo intelektualne misli. Ovim procesom, tokom rada, dobila se suština distanciranosti, otklona karakteristična za Brehtov teatar.
Tela koja se kreću, a ponekad marširaju savršeno funkcionišu u okviru jednog mehanizma. Ona postaju fabrikovani marš stvarajući atmosferu ratne truleži, raspadnutog duševnog sistema, što Brehta opseda, neposredno posle Prvog svetskog rata. Najniži instiktni izraz dobijaju kroz glasovne mutacije. Telo izloženo mučenju u više slika na kraju dobija pečat. Žigosanje, uniformisanost su poštapalice u sadašnjem svetu. Represija nad telom se može, osim neminovnim sredstvom militarističke manipulacije koja je prisutna i sada, kao i u vreme Brehtove opsednutosti, tumačiti i kao sredstvo današnje industrije. Imati savršeno telo, imati zdravo telo je samo manifestacija modne industrije. Čovekovo telo je objekat uništavanja u militarističkom poretku. Ono biva mučeno a, posle izvesnog vremena, nestaje. U modnoj industriji, telo se izgladnjuje, destruira da bi opstalo. Čini se da je uništavanje jedina mogućnost opstajanja.
Andraš Urban daje gledaocima mogućnost različitih interpretacija. Istorijske reminiscencije (suprotstavljanje staljinizmu) dobijaju univerzalno značenje. Korišćenjem Brehtovih Bukovskih elegija, Urban kao da oživljava Brehtove poslednje misli, dajući predstavi ironičan prizvuk. Kombinacijom pojedinih slika i reči, ironija se pojačava. Breht ih piše pred kraj života i kao da je ova predstava neka vrsta zaokružene postavke njegovog života i rada. Ta igra Andraša Urbana, uprkos prepoznatljivog “rukopisa”, znatno je različita od njegovog ranijeg rediteljskog opusa, čime se pokazuje široki dijapazon njegovog umetničkog senzibiliteta.
Glumci (čije je nastup za svaku pohvalu) i reditelj, nisu, na okruglom stolu, zapravo, mogli precizno da objasne kako je izgledao proces nastajanja ove predstave. Reditelj nije bio sklon filozofskim interpretacijama, a glumci su, kroz neke apstraktne pojmove, pokušali da prikažu svoje približavanje Brehtu, tako da je bilo jasno da su i oni upali u vrtlog čuda teatra koji su doživeli ali nisu mogli da ga do kraja protumače. Kao da je Brehtov trenutak začudnosti ušao među njih neplanirano. Ovaj prividni “hendikep” aktera u interpretaciji predstave je svedočanstvo o njenom bogatom pozorišnom značenju i doživljaju.

Ana Isaković