Dva viđenja nekog koga nema: “Sonja” u režiji Alvisa Hermanisa

Prvo viđenje: Za modernu, obrazovanu i društveno aktivnu publiku

Alvis Hermanis je glumac, scenograf, dramski pisac i reditelj. Od 1997. godine on je i upravnik Novog riškog pozorišta (JRT-a). Imperativi ovog pozorišta su etičnost, estetski kvalitet i visoki profesionalizam, kao i jednostavnost, povratak skladu i emocijama. Takođe ga opisuju i kao mesto koje neguje „privlačan visokokvalitetan repertoar usredsređen na modernu, obrazovanu i društveno aktivnu publiku.“ Dramu „Sonja“ (po kratkoj pripoveci Tatjane Tolstoj) Hermanis struktuira po ovim načelima, uz namerne digresije sadržane u ironiji, groteski, humoru. Ove alatke su u predstavi korišćene da bi se s jedne strane poigrale osećajnošću, a s druge da bi je proklamovale.
U realno-rustičnom ambijentu, prepunom starih, oronulih i dotrajalih stvari, odvija se život Sonje. Sonja je izgledom gruba, pomalo trapava, vrlo usamljena i osećajna žena. Da bi dočarao njen karakter, autor za ovu ulogu uzima muškarca. Ona provodi vreme u pravljenju kolača, kuvanju, šivenju i druženju sa lutkama. Predstava dočarava ovu svakodnevnu kolotečinu sve dok junakinja ne dobije pismo anonimnog udvarača, koji je samo neumesna šala zle prijateljice sa željom tananog Sonjinog bića. Nesreća i zabluda koja je zadesila Sonju budi saosećanja i empatije. Gledamo je kako, rastrzana bolom i setom, izgladnela, od starih tapeta i cipela kuva supu, zamišljeno gleda pisma svog voljenog i postepeno se, opet transformiše u muškarca. Ova strategija autora nas je opet vratila u realnost, poštedela ali i duboko uzdrmala navodeći nas da saosetimo sa njenom dušom.
Hermanis u savremeno pozorište, opterećeno dramatičnim, šokantnim i skandaloznim, kroz ovu minijaturu – spomenik emocijama i etici – unosi toplinu i ljudskost kako samo jedan humanist može.

Drugo viđenje: Za ostale...

Alivis Hermanis – glumac, scenograf, dramski pisac, režiser i upravnik Novog riškog pozorišta (JRT) – idući ka realizaciji projekta da „vrati humanost u pozorište“ žrtvuje ženu. Takav pristup je ukorenjen u viševekovnom odnošenju prema ženama, te se danas pojavljuje kao indikator tradicijske zaostavštine. Kako kaže, njegov cilj je razumevanje žene, stvaranje njene slike i karaktera, govor o njenoj duši. Da li je to moguće na način koji Hermanis nudi?
U realno-rustičnom ambijentu pojavljuju se dve figure – provalnici. Jedan od njih je Sonja u nastajanju. Transformišući se u ženu, provalnik postepeno zadobija tup, izgubljen i groteskan izraz lica. Drugi provalnik postaje eksplikator, čovek koji je u vreme pre zvučnih filmova bio posrednik između publike i radnje filma, onaj koji interpretira, ugrađuje i kreira značenje (ali i smiruje publiku ukoliko se uplaši, jer je tada film bio novi medij). On se pojavljuje kao neophodnost, jer je Sonjin lik bez teksta, bez prava na govor. Opet smo suočeni sa lakanovskom tvrdnjom da žena ne postoji. U ovom slučaju, ona je kreacija i instrument težnji koja – paradoksalno – apeluje za povratak čovečnosti. Ovo potiranje, stapanje i pretvaranje žene u muškarca nije toliko benigno kao što izgleda, jer nju razumevamo opet/samo kroz njega. Eksplikator ironično i podrugljivo tumači njena osećanja, opisuje njen „budalast“ karakter i naivnost. Putem površanog, lakog humora i gegova (očekivanje od publike da se smeje kada narator zagnjuri lice u tortu), kao i emocija koje pokušava da pokrene nesrećom koja je zadesila glavnu junakinju, autor koketira sa publikom. Ovakav spoj igra na sigurno: ako ne saosetite niste dovoljno humani, ako se ne smejete suviše ste rigidni da bi prihvatili humoresknu jednostavnost. Pri tom, Hermanisovo pozorište računa na „modernu, obrazovanu i društveno aktivnu publiku“. Samo takav profil gledališta će razumeti intencije autora.
Kakva publika je potrebna da preispita poziciju i prikazivanje žene koje nema i nikada nije ni postojala, a moguća je samo kroz parodiju koju nudi muškarac?

Tamara Đorđević