Giovanni, Leporello, Leporello!... Signore? (rečitativ secco) Don Đovani smišlja nova osvajanja. On i Leporelo zamenjuju odela i kreću u novu akciju.

42. BITEF
Don Đovani, koncept i režija Bojana Cvejić, dirigent Premil Petrović, 21. 9. 2008, Beogradski Sajam, hala 3


Kada je Bojana Cvejić nazvala Mocartovog „Don Đovanija“, koga je režirala i prvi put predstavila na ovogodišnjem BITEF-u, kompozicijom tela, zvuka, svetla i pokreta, ona se namerno distancirala od opere – klasičnog buržoaskog produkta. Kao da je samim određenjem predstave pokušala da nam ukaže na one sadržaje koje je „stara“ opera pod imperativima spektakla glasa zanemarivala, a „nova“ prepoznala kao ključ za aktuelizaciju njenog koncepta u savremenom društvu. Iako je opera sve vreme bila prisutna, sa neverovatnom lakoćom neprestano se kretala po čitavoj hali Beogradskog sajma. Ona je zavodila kao i Don Đovani. Igrala se sa našim očekivanjima, terala nas da je gonimo, tražimo i prepoznajemo u najrazličitijim oblicima njene pojavnosti.

Ali zašto smo je toliko želeli? Ako bi na operacioni sto postavili tu želju/operu, mogli bismo pažljivim seciranjem, rez po rez, dobiti informacije o njenom novom telu. Videli bi kako protok opere kroz tkivo publike pospešuje njegovu prokrvljenost, kako svetlosni impulsi menjaju recepciju prostora u kome se kreće... Kako je ona postavljena kao arhitektura, zahvaljujući specifičnom tretmanu prostora izvođenja. Detektovali bi i njen parazitski način ishrane elementima iz realnosti. Zatim i postojanje jednog rascepa, ožiljka subjekta i drugog, koji se manifestuje kroz podele orkestra i same scene. Uočili bismo da je njen govor neistinit, ali i da u procesu prevođenja, vizuelno prikazuje ideološke uplive koje opera unosi na podsvesnom nivou. Zapravo, videli bi mnoštvo mehanizama koji sistemski remete i transformišu staro telo opere u produkt novog doba. Ali i dalje ne bismo otkrili zbog čega ne možemo da je se zasitimo...

I pored toga što su u istoriji muzike XX veka pojedini kompozitori pokušali da sistemski „ubiju“ operu, nisu uspeli u tome. Za razliku od njih, Bojana Cvejić joj je dala novo, mlado telo, koje je moderno obukla, oblikovala zahtevnim kondicionim treninzima i ostavila na granici između stvarnosti i fikcije. Time je otvorila i nova polja mogućnosti njenih interpretacija i pružila publici neverovatno iskustvo opere. Dozvolila joj je da se uvuče ispod površine kože njenog tela i otkrije nastajanje neuništivih formi života iz vešto uklopljenih mehanizama proizvođenja značenja.

Jovana Dukić