CAR EDIP - TRAGEDIJA POLITIZOVANOG SVETA

Savremena adaptacija Vide Ognjenović Sofoklovog »Cara Edipa« 16. septembra prikazana je na programu ovogodišnjeg BITEF-a. Čini se da se ne može govoriti baš o najnovijim pozorišnim tendencijama, već o korektnom premeštanju drame u sadašnji svet i trenutak, sa aluzijama i na ovo podneblje. Osavremenjivanje antičke drame postaje klasika na pozorišnim scenama ovog podneblja.
Politika je vrtlog u kome nestaje svet, čiji je ona sastavni deo. Političar je i Edip (Igor Đorđević). Ovde akcenat nije, kao što je uobičajeno, na njegovom incestu. Na početku drame, on je impulsivan, mlad čovek koji pokazuje vladarsku sigurnost. Precizan glumački izraz, u savršenoj podanosti reditelju i dikciji, ne dozvoljavaju Đorđeviću da izađe iz zadatog okvira i pronađe još po neki, mračniji sloj Edipove ličnosti. Okružen pomoćnicima, premijerom (Boris Pingović), ministrom, savetnikom (Nebojša Kundačina), šefom kabineta (Miloš Đorđević), sekretaricom (Milena Jakšić) i sekretarom kabineta (Uroš Urošević), on, smešten u sterilan prostor, živi i dela među fabrikovanim proizvodima (ljudima) novog doba, u mreži sopstvenog političkog jezika i političkog jezika svojih pomoćnika. Njihov govor, katkad, kao u slučaju Borisa Pingovića, svojim recitatorskim tonalitetom postaje (iako mu to verovatno nije bila namera) komičan. Njihovi dueli, prikazani na videobimovima, nalik na one koje viđamo na ovdašnjim bezbrojnim TV stanicama, odjekuju mučno u ovalnoj, sterilnoj sobi, u svetu ispražnjenom od stvarnog života. Taj svet je osakaćen, bez stvarnog ishodišta: Edipovi pomoćnici nikad ne odgovaraju na direktno postavljeno pitanje, a on sam stalno silazi niz dekirikovski konstruisane stepenice (scenografsko rešenje Geroslava Zarića) koje nemaju završetak.
Tako je nepredvidivost života suprotstavljena predvidivosti Edipove sudbine. Opsena političkog aparata, uživanje u moći, čine ga slepim za promašaje. Mehanizam vlasti ga odvodi do pogrešne spoznaje i on upada u dobro poznatu zamku teorije zavere. Sumnja u Kreonta. Ne sluša Tiresiju (Predrag Ejdus, koji, na početku predstave, uspeva da izbegne inače prepoznatljiv tonaliteta koji katkad zasmeta). Istina nikada nije prihvatljiva. Tiresija je u ovoj predstavi, alkoholičar, čije nazivanje stvari pravim imenom biva kažnjeno. Njegovo samoubistvo je nedovoljno motivisan segment predstave. Pitanje istine je, uostalom, jedno od osnovnih koje pokreće ova predstava: da li želja za istinom nestaje u univerzalnim igrama moći ili je to samo pozivanje na krvave, akcione filmove, koji skoro da postaju uobičajna scenografija popularnog života.
Jokasta (Aleksandra Nikolić) je svedena i pojavom i karakterom. Emotivno neobojena, ona je figura koja posmatra, pa i kad deluje, kada pokušava da smiruje situaciju, to radi vrlo rezignirano.
Muzika Zorana Erića, čini se da jedina pokreće proces preispitivanja. Ona sugeriše nadolazeću tragediju i poziva na delanje.
Manipulacija poltičkog aparata (hor kuje zaveru) uništava Edipa. Zlo sterilisanog, kastriranog uma ne prestaje. Stvarna tragedija života razara veštački konstruisanu političku stvarnost, koja je, u ovoj predstavi, i sama jedna od izvora tragedije. Njeno banalizovanje, povremeni tragikomični akcenti, rediteljski često zanimljivo dati, ne umanjuje izvornost ove tragedije. Utoliko pre što nam je, zbog iskustva naše nedavne prošlosti (pa i sadašnjosti), takvo viđenje blisko. Pa ipak, ova predstava u celini ne pristupa radikalano temi Cara Edipa. I, s obzirom na karakter BITEF-a, njeno uključivanje u glavni program nije bilo neminovno.