42. BITEF
Maybe Forever, produkcija Damaged Goods & Mumbling Fish, 18. 9. 2008, Atelje 212
I take it back kcab ti ekat I
Emocije su složena, varljiva stvar. Kada smo potpuno obuzeti njima, nismo u stanju da uočimo koliko ljudima sa strane sve to izgleda naivno, bezazleno. Ljubav koju su Meg Stjuart (Meg Stuart) i Filip Gehmaher (Philipp Gehmacher) doneli na scenu Ateljea 212, nosi sa sobom bol, patnju, nerazumevanje, lepe trenutke, neuspeh... kao i mnoge druge. Izbledela fotografija, ostavljene cipele, jedini su materijalni dokazi o postojanju te ljubavi. Ali, (njeni) fragmenti ostaju zapisani u telima, mislima, u popularnim melodijama i iznova i iznova „vraćaju film“ i vode dijalog sa prošlošću.
Polazeći od prakse „stand up (tragi-)comedy“, Stjuartova spaja svoje ispovesti sa rewind pokretima. Ova varka u plesnom izražavanju pojavljuje se i u muzičkoj pratnji, gde se sukobe vremenski tokovi glasa i nasnimljenih melodija. Mini koncert Nika Hafkenšejda (Niko Hafkenscheid) i zvuci električne gitare daju boju melanholičnoj atmosferi na sceni, čak i staroj fotografiji. Istovremeno, njegova muzika ne predstavlja pratnju plesa – ona stoji sama za sebe i pozicionirana u sadašnjosti (na šta nas i podseća komentar muzičara upućen publici na srpskom jeziku), omogućuje oživljavanje sećanja na okončanu ljubav. Istorija te ljubavi ispisana je pokretima tela koje ne može naći sklad sa drugim i gubi se u pokušajima ostvarivanja komunikacije.
Da li je ova priča o ljubavi u današnjem društvu dovoljna i/ili aktuelna? Ovaj, prevashodno lični projekat predstavnika grupa Damaged Goods & Mumbling Fish, kao da stavlja u drugi plan njihova kompleksna igračka tela. Kompromis koji se ostvaruje između njih na sceni poništava po nešto od svakog igrača i stvara osećaj izneverenog očekivanja kod gledaoca. Beogradska publika je možda očekivala više od autora, ali i od predstave koja kao da je zauvek trajala. Ostaje pitanje kako bi ona izgledala if they took it back...
Jovana Dukić
No comments:
Post a Comment