Marica: Zauvek, bez spektakularnosti

Globalizacija, dekonstrukcija, brodolom, individualizacija... A Ljubav? Gde je smestiti? Ima li mesta za nju u svetu alijanacije, trke sa vremenom, online komunikacije? Može li postojati i iskazati se kroz umetnost? Kroz ples?
Preispitivanje je usledelo u osamdesetominutnoj izvedbi Meg Stjuart i Filipa Gemahera. Nizom koreografskih slika i njihovim brzim smenjivanjem, par kod publike budi sećanja na neuspele pokušaje pronalaženja zajedničkog jezika sa nekim drugim bićima, koja sinoć nisu (ili jesu, u drugom delu gledališta?) sedeli u publici i gledali performans...
U najavi je, kao dezinformacija, stajalo da je ovo delo nastalo za pet dana zajedničkog rada jedne od najznačajnijih koreografkinja iz SAD i sve značajnijeg austrijskog plesača. Bez sumnje, mnogima je za to potvrda bila krhka, isprekidana igra ovog para tako različitih senzibiliteta. Međutim, više od dva meseca intenzivnog rada iznedrio je njihovu, naizgled, tako jednostavnu igru, koja na trenutke čak deluje i amaterski. Ali, šta je drugo ljubav? Postoji li na sceni prostor za vojnički disciplinovanu igru kakvu smo videli u prvoj plesnoj predstavi ovogodišnjeg Bitefa?
Dva principa, dva jedinstvena, nekompatibilna, a opet tako harmonična pristupa plesu predstavili su na sceni neka od pitanja sa početka ovog teksta. Dopunjujući jedno drugo ponekad čak i suprotstavljenim pokretima, Gemaher i Stjuart pokazali su nam svima poznate aspekte ljubavi – kao svakodnevnu borbu, rvanje, ogorčenje, strast, sitnice koje nas čine srećnim, pokušaji iznova i iznova.
Siguran sam da je u publici bilo onih koji bi pitali može li ljubav biti tema u savremenom plesu? I, ako može, kako pristupiti njenom njenom otelovljenju u igri? Isti bi mogli reći i da bi bilo bolje da je Niko Hafkenšend sve vreme svirao, kao podlogu za Meg Stjuart koja bolje da je samostalno preispitivala značaj ljubavi danas i mogućnost njenog realizovanja na sceni. Ali drage gospođe i gospodo, ljubav nije Uspavana lepotica. Nije spektakl. I svakako nije savršena! Ona je lišena spektakularnosti, nema zvučnih i vizuelnih efekata, i ne zahteva komplikovano i pretenciozno igranje na sceni.
Jednostavan, naivan ples dvoje ljudi, brisanje značaja polova i razmatranje potencijala za sjedinjavanjem u jedno i savršeno, predstavljaju osnovne postulate igre sinoćnog para. Njih dvoje – to jedno koje se stalno kida, pokušavajući da nauči svoju drugu polovinu komunikaciji. Učenje imitacijom u intenciji da izgrade zajednički vokabular koji bi im omogućio sjedinjavanje i prelazak u večnost. Možda zauvek! Zauvek kao ideal, krajnji cilj, jedina težnja.