MANJE VIŠE POZORIŠTE

Ovogodišnji 42. BITEF, 15.septembra otvorila je predstava »Manje-više beskonačno« grupe CIE 111 iz Tuluza (Francuska). Autor koncepta Orelian Bori i reditelj Fil Soltanov istražuju odnos ljudskog bića i prostora. Ova predstava je deo triologije. U prvoj, kao predmet istraživanja je kocka, u drugoj - površina, a u trećoj, koja je i prikazana na ovogodišnjem BITEF-u, je linija. Linija u matematičkom svetu se prostire od minus beskonačno do plus beskonačno. Ona postaje apsolut. Njeno postojanje zavisi od zvučnih i svetlosnih izvora. Svetlosni izvor je čini vidljivom, a pomoću zvučnog se kreće. Na samom početku predstave publika prisustvuje svojevrsnim metamorfozama linije pomoću svetlosnih izvora.

Na sceni se pojavljuje čovek. On, kao što je to radio kroz vekove, pokušava da slomi i dekonstruiše apsolut: ponekad, hoda po njemu, a ponekad se postavlja u ulogu izmanipulisanog objekta. Kadkad se samo pridržava i postaje jedva vidljivi deo već urušenog sveta. Čini se da linija prelazi u hladno, isprogramirano božanstvo, s kojim se čovek sudara ili, ponekad, uz koje pokazuje akrobatske veštine. Eksplicitna mehanizacija čoveka predstavljena je u momentu kada se, preko niza svetlosnih linija, pojavljuje lice čoveka poput onog na fotorobotima. Fabrikovani ljudi prolaze scenom različitim brzinama, katkad preuzimajući ulogu (u svojoj borbi se svetlosnim šipkama) heroja iz filma »Matriks«

Problematika ovog projekta je, sa jedne strane, uzaludna borba i u galopirajućem progresu (prostoru) koji proždire i mikrosveta (čoveka) a, s druge, i proces istraživanja uloge prostora u pozorištu, ali i same funkcije glumca. Glumac jedva da je potreban i to samo kao znak među ostalim znacima, u istoj ravni sa ostalim pozorišnim elementima.

Reditelj Filip Soltanov tvrdi da ne podnosi cirkus i da on teži da pojedine akrobatske veštine približi glumi. Uprkos njegovoj težnji, među publikom se dešavao drugačiji proces. Posle svake uspešno izvedene »tačke« zaorio bi se aplauz. Postavlja se pitanje da li se ovakva reakcija može podvesti pod relaciju sa ovogodišnjom temom BITEF-a –»TRAGIKOMEDIJA –TRAGEDIJA NAŠEG VREMENA«. Posmatrajući tragediju u okviru mitskog u antičkoj civilizaciji, pod tragikomičnu dimenziju se može podvesti i neprekidan pokušaj čoveka da ogranični beskonačno.

Orelian Bori i Filip Soltanov ne prenose, kako kažu, nikakvu poruku. Uprkos činjenici da kvalitetno pozorište ne donosi odgovore, problematika ove predstave ostaje na nivou rezignirane konstatacije koja ne odvodi u konstruktivno delanje. Čini se da je i um današnjeg sveta u takvom stanju, a opet, pokretač ljudske reakcije bile su vešto izvedene akrobatske veštine, komični elemenat u muzici ili je »ludačko« oduševljenje na kraju predstave postalo kod ponašanja bitefovske publike na dan otvaranja.

Ana Isaković