Moć nevidljivog božanstva, čiji glas iz off-a svi pomno slušaju u klinici Doktor doktor Bezlija, mogla se osetiti 18. septembra ispred broda Kolos, pred sam početak predstave Krištofa Martalera Manjak prostora. Nakon ulaska onih koji su imali karte, ljudi sa propusnicama i novinari pribili su se jedni uz druge, čekajući znak za dozvolu ulaska. Kada je znak dat, svi su pohrlili ka kapiji, koja se otvarala uz dugo promišljanje. Suptilna kontrola u “demokratskim društvima” postaje eksplicitna u gestu čoveka iz obezbeđenja kada je jednoj novinarki (glas iz off-a je dao tačna uputstva) čvrsto uhvatio ruku i rekao: “Držim te, da ne bi ušla”.
Ko je ušao, došao je u svet deoničara i fabrikanata koji sa osmehom odlaze u poslednji krug pakla. Na prijemu, prilikom otvaranja klinike Doktor doktor Bezli, svi, iako poniženi, prepuštaju se grubom skidanju. Opsednutost estetskom hirurgijom je ispred seciranja sopstvenih težnji. Ljudiima vlada kreditni sistem, povoljnosti kojima bankarski mehanizam suptilno preuzima vlast nad smerom ljudskih misli. Sam Arhanđel Gavrilo, pred mikrofonom objavljuje povoljnosti za zakup grobnih parcela. U određenom trenutku svaki od klijenata klinike se ispoveda pred šalterom. Pitanje prepuklog ili prevelikog srca postaje pitanje ljudske gluposti ili intelektiualizma. Brehtijanska distanca glumaca stvara apsurdne, tragikomične momente koji komentarišu realnost. U jednom trenutku predstave svi leže na stolicama za sunčanje, u belim bade-mantilima, slušaju glas nevidljivog apsoluta i, istovremeno, ispuštaju zvuke slaganja. Čini se da ovako izmeštena slika jasno pokazuje u šta se pretvara čovek danas: u masu koja je pokorno izložena jednoobraznom oblikovanju mozgova. Ubacivanjem songova na neočekivanim mestima u predstavi ostvaruje se ironičan otklon od stvarnosti. Jedan od lajt motiva su parafrazirani stihovi “Ako hoćeš, možeš pobediti sve!” U njima je sadržana aluzija na čitavu industriju knjiga o samopomoći. Čovek više ne ume samostalno da razmišlja. Ako hoće, on može da uništi sebe, što uglavnom uspešno i radi. Neće biti više mesta za istinske bolesti psihe ili tela, već samo za one sa snažnom željom za fizičkom intervencijom koja će poništiti njihova otstupanja od prosečnog. Individualnosti nema. Mirenje je jedini zadovoljavajući oblik ponašanja.
Martaler se naizgled zadržava u okviru političkog pozorišta, ali se čini da njegove težnje idu i van ovih okvira. Za razliku od prethodne dve predstave ovogodišnjeg Bitefa, (Manje-više beskonačno i Car Edip), koje samo konstatuju, autistično se obraćajući publici pri čemu proizvode isto tako autističnu reakciju, ova predstava uspeva delimično da “baci” pred gledaoca ogoljenu realnost čoveka emotivno kastriranog i da prizove izvesnu zapitanost. Čini se, da bi “tektonsko pomeranje” gledaoca blo efektnije da se fokusiranje na gradirani uspon toka predstave, u očekivanju vrtloga apsurdnosti realnog života, nije ometalo prebacivanjem na neke drugačije sadržaje. Time je ponekad onemogućeno da se pažnja gledaoca zadržava u dovoljnoj meri.
Postavlja se pitanje, koliko bi jak trebalo da bude tektonski poremećaj izazvan ne samo predstavom, već i životom, da bi se čovek doveo na put aktivnog promišljanja?
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
1 comment:
tektonska promena se u svetu ljudi zove revolucija.
kad pozoriste pocne ponovo da zagovara revoluciju, ponovo ce nesto znaciti. dotle mozemo da uzivamo u briljantnostima kreativnih umova na savremene teme, ko ce efektnije da bude neeksplicitan, ko ce boljom igrom medijacije da zadirkuje uzavreli um konzumenta angazovanog pozorista, ko ce da pokaze veca i samosvojnija muda identiteta.
uostalom, malo ljudi je uopste sposobno za promisljanje (ima cool rec u crkvenoslovenskom (li?) "prozercovanije") bilo cega sto nije njihov fah idiotizam, zasto onda od pozorista ocekivati tektonske pomeraje? sve vise sumnjam u favorizanje pozoristaraca kao potencijala za iole ozbiljnije ljudsko ponasanje, delanje, promisljanje. ne obavezno tim redom.
a s druge strane, kao gledalac, koji se nesto malo razume u to mrdanje pod jakim svetlom, "presenting something that already exist&existed, thus makin' it more abstract, and more untouchable", nema opravdanja za maltretiranje od 2 sata i kusur minuta. i dalje se nadam da je autor u stvari imao neku... zamisao, koju ja ne razumem, i da nije ostavio te zgodne deonice nicega u titranju sve da bi publika mogla da se zamisli, da prodje neki tok u glavi, vau. mozda samo da nema svih ocekivano poznatih dramatursko-rediteljskih fora u igri glumaca, onda mi ne bi toliko ni smetalo. mogao bih da zazmurim na jedno oko i da se posvetim druzenju sa ljudima, ovako osecao sam se kao musterija medju drugim customerima. dosli smo da se customizujemo: "ziveo komfor i svetska revolucija!"
eto predstava me je isprovocirala. znaci, uspeo je. bas mi je drago zbog nas obojice.
(sorry ana znam da ne volis brljanje engleskog sa srbizacijom
hvala bojane sto si me "uznemirio". shum lll)
Post a Comment