Sigurno zauvek

42. BITEF

Maybe Forever, produkcija Damaged Goods & Mumbling Fish, 18. 9. 2008, Atelje 212

Pokazalo se da Car Edip i Persijanci nisu jedina izvođenja na ovogodišnjem BITEF-u zasnovana na interpretaciji mitskih priča i večnih problema ljudske civilizacije. I Možda zauvek – ovde navodim samo naslov, a namerno ne i žanrovsko određenje ovog ostvarenja – tiče se problema prisutnog oduvek i verovatno zauvek. Svi scenski tekstovi – ples Meg Stjuart i Filipa Gehmahera, evergreen nastupi pevača sa električnom gitarom, reči o prošlosti na soundscape-u, velika slika crno-belog uvelog maslačka – posreduju zauvek aktuelan fenomen nemogućnosti razumevanja i prolaznosti ljudskih odnosa. Ona koja pokušava da ga uhvati i on koji joj uvek izmiče. Čini se, prisutno oduvek.

Međutim, ne radi se toliko o muško ženskim odnosima koliko o problematizovanju nemoći tela da uspostavi sklad sa samim sobom, svojim nemogućnostima, željama i nesvesnim tragovima prošlosti. Plesni tekst od početka do kraja ponavlja istu sintaksu kretanja dva tela koja pokušavaju da se pronađu i zadrže jedno drugo. Tela ne ostvaruju skladnost i jedinstvo čak ni kada, otvaranjem zavese, izađu iz utvrđenog, javnog i nadziranog prostora scene. Ruke, kojima se zdravimo, milujemo, stežemo, držimo, dominantni su nosioci telesnog izraza. Telo je ovde realizovano kao medijum komunikacije, a ples je iskorišćen kao oblik izraza tela. Shvaćeno kao mesto izraza unutrašnjih stanja jedinke telo koristi ples kao simboličku predstavu jezika kojim pokušava da uspostavi komunikaciju. Telo više nije samo prostor uživanja, već mesto realizacije onoga što isklizava iz susreta mene i drugog od mene koga želim a koji mi izmiče. Cilj nije da se dva tela prikažu publici, već jedino da pronađu jedno drugo. Čak i kada koriste verbalni tekst kao sredstvo svog izraza, izvođači se ne obraćaju publici, već sebi samima. Na mestu narativnosti, predstavljanja nečeg drugog ili pripovedanja plesom, publici su ponuđena dva tela koja tragaju jedino za momentom realizovanja svojih želja i potreba koji se uvek iznova i iznova odgađa. Ono što je plesom saopšteno potvrđeno je i ostalim scenskim tekstovima – ljubav je prošla, žalimo za prolaznim, nismo se mogli sporazumeti, govori se i peva, ponovo i ponovo.

Iskaz je jasan, ali šta smo videli? Ples? Pozorišni komad? Koncert? Ovo ostvarenje se bar prema tretmanu medija uklapa u ovogodišnji moto „nove teatarske tendencije“ realizujući se u intertekstualnim odnosima ne samo različitih umetničkih disciplina već i svetova umetnosti: plesa, pozorišta, recitovanja, pop koncerta. Uodnošavanjem ovih umetničkih tekstova ostvareno je izvođenje sa referencom koja je, čini se, iskorišćena više za problematizaciju statusa tela samih izvođača nego stanja okružujućeg društva teatra. Zato, ostaje da odzvanja eho pitanja where-they-go? ako umetnost na sceni deluje samo kao konstatacija a publika još jednom treba da zaključi ono što već odavno zna.

Sanela Radisavljević