Komični strah nove buržoazije

„Manjak prostora“, režija: Kristof Martaler

Scensko-muzičkim projektom Manjak prostora, Kristof Martaler nudi ono što je publici 42. BITEF-a i obećano – tragikomediju, tragediju našeg vremena.
Marltaler je prikazao komičnu stranu potrošačkog društva koje, obmanjeno, pevajući tone („Somebody wants to use you, somebody want to be abused...“). U prestižnom sanatorijumu ljudi se opuštaju, slušajući povoljnosti koje im nudi klinika. U ponudi su „elita“ organi (za elitu) čiji je kvalitet zagarantovan, saveti za preživljavanje („Prvo treba napasti, posle razgovarati“), sudovi i mišljenja ukoliko niste sposobni da ocenite kojoj kategoriji pripadate („Da li ste intelektualka ili glupača?“), odluke („Ako ne znate šta biste sa novcem, reći će vam Arhangel Garvilo“). Reklame, ponude i instant saveti imaju funkciju terapije delujući kao verbalna injekcija sa sedativnim dejstvom.
Predstava nas suočava sa realnošću. Ovoj tezi u prilog ide slogan preuzet iz reklame za osiguravajuće društvo čiji bi korisnici mogli biti akteri predstave: „Nagrade ne možete kupiti niti dobiti na poklon. Naše nagrade možete samo zaslužiti. One pokazuju da ste uspešni (po broju poena) i bogati (po naplaćenoj proviziji)“. Sintagme sličnog karaktera grade identitete društvenog sloja koji sam, referirajući na kultni film Luisa Bunjuela Diskretni šarm buržoazije, bih nazvala novom buržoazijom. Samo, nova buržoazija ne dočarava komičnu stranu buržujskog licemerstva i moralnih iskliznuća, već kolektivno umišljene psiho-fizičke nedostatke, fobije i komplekse, za čije su implementiranje u nervni sistem zadužene institucija crkve, klinike, razne koorporacije i marketinške agencije. Zaoštreno gledište ove situacije ravno je društvu za popravljanje, fukoovski rečeno, eri „bio-moći“ (kontrole, nadzora i discipline, kategorizacije i klasifikacije).
Nova buržoazija je indikator i dijagnoza savremenog društva koje, povezano sa teizmom i represivnom državnom aparaturom, pokazuje naličje sistema koje metodama zasnovanim na afektivnim ucenama dolazi do glavnog cilja – s jedne strane kapitala, s druge strane integracije društvenog tela i sprečavanje mogućeg „talasanja“. Predstava Maltalera počinje opraštanjem od pubilike, krajem, a ja ću kriziku završiti početkom. Na ulazu broda Kolos, pred početak predstave publika je dobila „Nestle“ čokoladice. Naravno, samo ona sa krtama. Dobra reklama i način da se izbegne gorčina sučeljavanja sa realnošću.
Tamara Đorđević
Škola teorije i kritike izvođačkih umetnosti KKH-Kritika koja hoda
TkH platforma i 42BITEF08