Hibridni komad, vizuelni spektakl kojim je otvoren 42. Bitef 2008. u Beogradu, delo je reditelja pozorišne trupe MAD DOG, Fila Soltanova i umetničkog direktora CIE 111, Orliana Borija. Predmet istraživanja pozorišnog komada je linija kao likovni element, vremenska linija, linija koja postaje telo i zadobija fizikus, a sam komad deo je kolaborativnog projekta Triologija prostora umetnika čiji je zajednički zadatak gestovni i koreografski jezik.
U prvom delu predstave, linija čije telo čini plastična cev, konac i svetlosni efekti samostalno pleše-crta, dok joj se u nastavku pridružuju glumci-akrobate čiji fizikus dematerijalizije veštine njihovog kretanja na sceni.
Kovanica više-manje beskonačno rezultat je dve vrste diskursa. Jedan je preuzet iz oblasti matematike, i zasniva se na definiciji da se linija kreće od ''– beskonačno'' do ''+ beskonačno'', dok kroz drugi progovara jezik apstraktne umetnosti modernizma. Logiku stvaranja apstraktne slike autori koriste kao metodu izvođenja dela koje egzistira na ivici disciplina plesa, cirkusa, teatra...
Predstava koja otvara 42. Bitef nema tendenciju prikazivanja situacija ili događaja sveta, države, pojedinca. Suočeni smo sa tzv. univerzalnim, neverbalnim jezikom spektakla koji na prvom mestu nudi očnu zabavu, kako ju je nazvao Šlemer. Da li je to i jezik kojim progovara i Bitef kao specifičan oblik društveno-institucionalnog spektakla? Možemo li putem vizuelno-teatarskog spektakla koji nam nudi ova predstava detektovati upravo one kvalitete kroz koje Bitef kao institucija i društveni spektakl želi biti prepoznat? Svesni smo da gesta uvek pripada i poretku politike, a ne samo estetici, odnosno da nema estetike koja je apolitična, čak i kad skriva svoju politiku.
No, kakav gestualni čin istražuje predstava? Mehanika telesnog pokreta i psiho-motorička kordinacija struktuirani su saglasno pravilima matematičkog konstruisanja ili procedurama konstruisanja animiranog lika u digitalnoj umetnosti. Logikom apstraktne konstruktivističke slike izveden je prikaz digitalnog doba, kao akontekstualnog, aistorijskog društvenog doba. Uvođenje vizuelne u pozorišnu umetnost odvija se prepletima minimalizma, konstruktivizma i ponajviše optičke umetnosti koja se vlada iluzionističkim principima. Nakon jasno iščitanih stilskih prepleta shvatamo da spektakl koji se odvija ispred i zarad našeg tela, ne možemo osetiti, sagledati i isčitati čulnim aparatima koliko god to forma u kojoj je izveden od nas to očekivala. Zapravo mreža instrukcija, znanja koja posedujemo ne dozvoljava da se nevino uživanje odigra jer kao takvo, ono i ne postoji. Ono što smo osetili, videli i pročitali jeste ono za šta smo obrazovni da prepoznamo kao bitno.
Na pitanje koja je poruka vizuelno-pozorišnog dela Manje-više beskonačno, autori su na jučerašnjem okruglom stolu odgovorili: ''Nema je, prepustite se čistom čulnom uživanju'', na šta bih dodala: Prepustite se čulnom uživanju kao da je ono moguće.
Nataša Tepavčević
No comments:
Post a Comment