KORPORATIVNO KOREKTNO

Pošto nam je pre jedanaest godina predstavom “To Whom It May Concern” pokazao kako korporacije imaju ples i život i baš su simpatični i lepi, ma i oni su ljudi, tj. svi smo mi korporacija i bolje da se divimo nego da moramo da postanemo poput plesača savesno i savršeno izdrilovi automati, Fil Soltanof nas je odveo nekoliko stepenica više u apstraktizaciji ljudskog bića od strane korporativnog supersistema.
Otkud ta asocijacija na korporacije? Ulazeći na predstavu, prolazite ispod ogromnog natpisa Societe Generale Banke, a na predstavi, gle čuda, iz Francuske odakle je i banka, gledate igrače obučene u siva odela identična onima kakve nose službenici ove banke. I odakle tema linije kada je bela položena linija središnji element logo banke? Neću pominjati ime banke, i ovo jedno pominjanje moram da tretiram kao neplaćenu reklamu. Možda vam zvučim paranoično, ali ako se setimo filma “Strange Days” Ketrin Bigelou, a dani Bitefa su uvek strange days u Beogradu, ne možemo da zaobiđemo rečenicu glavnog zločinca: “Nije pitanje da li si paranoičan ili ne. Pitanje je da li si dovoljno paranoičan!” Tako je to u svetu velikih korporacija krupnog kapitala i visoke tehnologije.
Iako nemam ni osnovnu muzičku školu, nije mi bilo teško da u najavljujućim Bitef fanfarama prepoznam melodije “Old MCDONALD had a farm” i himnu korporacije UNITED States of EUROPE (čije nam se to zvezdice sa potiljka rugaju s plakata?). Kad već pominjem tu himnu, Šilerove reči koje nisu ušle u himnu glase: “Zagrlite se, milioni!”. Izvođači u predstavi “Više manje beskonačno” grlili su motke i linije, ali druge ljude uopšte nisu.
Ljudi i predmeti su pod konac i na dugme. Publika pljeska na istim mestima kao na Olimpijadi ili u cirkusu. Implanti i proteze beže od ljudi (ili ljudi od njih) ali sa sivim odelima korporacije sve dolazi na svoje mesto i počinje savršeno da funkcioniše. Time predstava direktno konstituiše ideološku ravan u kojoj je savršenstvo, cilj i smisao uklopiti se u mehanizam obezličenih i krajnje deindividualizovanih ljudi na pokretnim trakama – da li su to više ljudi? Ili samo manje savršene apstrakcije i bitovi u kompjuterizovanoj igri korporacija – ubij bližnjeg svoga za veći profit. Da ne zaboravimo značenje reči profit. Profit je neplaćeni rad!
Naravno, ništa od toga ne bi funkcionisalo da u predstavi sve nije super, savršeno, prelepo, izuzetno, fascinantno, baš kao na reklami... i tako treba i mora da bude kada se ulože pare korporacije.
Efekat fascinacije zavisi, dakako, od cene ulaznice i samim tim bolje pozicije u odnosu na binu. Matematika u predstavi služi isključivo fascinaciji, a ne saznanju. “Linija kao konkretan oblik i linija kao metafora” pokazuje nam kako se sve može koristiti linija kojom korporacije predstavljaju kvantifikovane dijagrame svojih aktivnosti, dok na kraju od ljudi nije ostalo ništa, samo linije.
“Manje više beskonačno” je idejno ništavno (ukoliko nije krajnje perfidno kamuflirano zlo koje nije samo moja paranoja), ni tragično ni komično ni tragikomično, ali pokazuje veliku tragediju našeg doba. Na delu imamo fascinacijski ritual kao umetnost, jer fascinacija kao opsena, jedina je intencija autora koji se hvali da koristi iluzionistične principe razrađene u optičkoj umetnosti i “predmet istraživanja je bukvalno i metaforično žongliranje sa mogućnostima”. Šta nam to govori o etici autora, finansijera projekta i Bitef festivala?