MALE KRITIKE VELIKIH AUTORA

Uvek je najlakše kritikovati velike autore. Kad svaljujemo krivicu zbog sopstvenog nerazumevanja, sigurno nećemo promašiti. Veliki autori vole velike teme. Kompletni autori štede publiku koliko i sebe. A to nije malo, jer ni autori nisu mali. Značajan autor stoji sam i mora da dela na što više polja. I u dimenziji umetničkog dela, i u svetu umetnosti, i u dobu umetnosti kao kulturne prakse. A tu važe zakoni zakulisnih igara moći koje je autorka Vida Ognjenović pokazala da poznaje – i u predstavi i u kulturnoj praksi.
Ništa se nije osim klime i tehnologije promenilo od kad su se ljudi u strahu i lenjosti udružili u države. Ista manipulacija javnim mnjenjem i borba za vlast prisutni su tada kao i sada. Sofoklov tekst i danas može da predstavlja triler laži i medijatizovanu dramu jer sve su istine posredovane – teško proverljiva i silovana svedočenja pojedinačnih svedoka vode Edipa do propasti.
Značajno rešenje jeste da je Hor, a ne Kreont, nosilac zavere. Inteligentnije je i osećajnije, jer Kreont nije olaki sestroubica zbog vlasti, već kasnije postaje eksponent vlasti (mehanizma Hora – ne kao demokratije, već birokratije postale nedodirljivom u medijatizovanom društvu) koji će zavaditi Edipove sinove i nametnuti zakone navike a ne smisla, kažnjavajući Antigonu i samog Kreonta, oduzimajući sina mu Hemona. Taj mehanizam Vagner je sjajno analizirao u «Operi i drami».
Iako sam prelaz sa Edipove obesti i paranoje zbog skrivenog zločina na zaveru kao noseći motiv, doživeo kao previše nagao, katarza nije izostala i zbog toga vredi gledati «Kralja Edipa».

PS.
«Kralj Edip» je vrhunska repertoarska predstava koja jeste odličan primer osavremenjivanja klasike i produkcione ozbiljnosti. Tajna otkud ova predstava na Bitefu ostaje upravo igra autorke u polju kulture.
Tu je monoautorstvo ogromna privilegija. I upravo slabosti predstave proizilaze iz manjka autorkine kontrole. Najprimetnije su u (ne)savremenosti replika i ilustrativnosti mizanscena. Kako bih ja to uredio? Da pitam sam sebe pošto me niko drugi ne pita.
Poluosavremenjeni prevod rediteljka je proširila nekolikim frazama političara. Ove fraze nam danas više govore od teško rešivih problema kako dosledno osavremeniti proročanstvo i veru u njega i ko su savremeni bogovi? Ilustrativan mizanscen takođe oduzima predstavi savremenost i otvorenost. Poneko, u predstavi čak efektno unošenje tikova visokih političara, moglo bi se razviti u celokupnu i ne toliko zavisnu od teksta mizanscensku partituru, koja kombinovana sa loop-ujućim (u medijatizovan društvu) govornim frazama kroz koje proviruju one Sofoklove, može preneti više značenja od direktnog igranja Sofoklovih replika. Takvo stvaranje začudne i ogoljujuće atmosfere i akcije pojačalo bi demaskiranje visoke politike između strasti i zavera, što je već prepoznatljivo kao jedna od dominantnih namera predstave. Ovakav pristup smo mogli i da osetimo na samom početku predstave u joneskovskoj igri telefonima, a ja verujem da bi bilo više nego interesantno na taj način razigrati celo zbitije. Iz moje malene kritičarske pozicije nek bude toliko rečeno. Velikim autorima se može puno toga dodati, jer i ima na šta.