LINIJA BEZ GLAVE

Manje više beskonačno
Trupa 111 Francuska

Režija: Fil Soltanov i Orelijan Bori


Manje više beskonačno, tragedija našeg vremena, nas puni akrobatskim scenskim figurama prisutnim u tolikoj meri da izvođačev ego biva zamenjen imperativom scene kao jedne savremene cirkuske pizdarije koja se nudi na izvolte.

Predstava se bavi linijom, linijom kao metaforom jedne aluvijalne doktrine na koju se lepe sva naša pražnjenja. Iako tako ne deluje, prisustvujemo jednom amalgamu buke i besa u kome svako ima potencijal da postane čudovište ili monstrum ili govno ili cvet ako ustreba. Postojanje više ili manje vrednosne kategorije se sjajno slika i pozicionira u igri na višim ili nižim štulama kojima se izvođači kreću po sceni, uspostavljajući jedan moderan kliše hierarhije. Da li je sve ovo zapravo slučajnost? Kako da znaš kolika je verovatnoća da će te kliše pogoditi kao izduvana specijalka (size 5) na času fizičkog, a ti, ti iskuliraš lila modricu na butini jer si bio živi zid.

Kako da te vodim kroz istinu o životu, kako da ti kažem da je stvarno grozan, groteskan, smešan, da se ruga kao neki slinavi fejdoovski vodvilj, švaleraški, kome je ego trip majka?

Ko smo mi koji sa ili bez glave kurčevito jurimo kroz jedan vrtoglavi stadijum paranoje kao “svevišnje mudrosti” ovozemaljske? Koliko god bežali negde, moramo malo da trućamo o tome koliko je pravi put zapravo bitan i koliko zapravo uopšte ne postoji, ali ga ja jebeno vidim kao nešto u šta ćeš linijski, onako linearano, u beskraj srokati još jednu dogmu klasičnog lelemuđenja.

Ova predstava poseduje taktičke elemente koji slikaju jednu društvenu devalvaciju – bankrot ideala. Linija, to je pravac ucrtan u agendu postojanja.
Na pravom si putu da postaneš čovek, čovečina. Tvoja čovečnost je kiselina koja ti cepa utrobu. Imaš priliku da postaneš baraba, probisvet, kulov i drkoš i mogu ovako do sutra dan u podne da nabrajam jedan bitan linijski-progresivan tok koji od nas kida ono što nosimo u sebi. Onu tačku koju smo ranili onda kada smo pomislili kako je vrag odneo šalu.

Filigranski taktičan ritam kompozicije ne fragmentuje predstavu, već je sublimira u jednu vešto povučenu liniju koja nam je toliko bliska da se može staviti u novčanik komotno.

Dejan Popović