Zašto je ova žena nema?

Imaginarni dijalog sa Jokastom nakon izvođenja Cara Edipa u režiji i adaptaciji Vide Ognjenović

Koncepcija same predstave koja se koncentriše na odnos moći, manipulacije i dominacije u savremenom (političkom) društvu ne prelazi granicu reprodukcije mita i na taj način likove ove predstave ni ne pokušava da izvuče iz sopstvenog kalupa koji im je dat. Postavlja se pitanje o značaju koje bi osavremenjivanje moralo da ima kada danas čitamo/gledamo Cara Edipa ili bilo koji drugi mit. Želela bih da Jokasta iskorači iz fikcije, iz mita i uloge svedene na objekat u ovoj predstavi i pogleda Cara Edipa van scene, iz ugla subjekta, autora i naravno žene.

_koja je uloga teksta/jezika u osavremenjenom Caru Edipu. Koliko učestvuje u konstituisanju subjekta_

Slovo, kao i telo, tekstualno odiše mirisom tela koje nešto znači. Posebno nas opčinjava tekstualno telo žene. Moje telo teksta je bojno polje, u stvari trebalo bi da bude bojno polje. Ali, u ovoj predstavi mi se čini da nije. Moje telo je objektizovano i svedeno na privatno. Ja sam, dakle samo žena, supruga i, zanemarljivo, majka. Delujem iz senke, i ne pričam mnogo. Ne pričam, ali na taj način ipak progovaram, ne „govorenim“ jezikom već novim izrazom koji mene govori (označava) pre nego što uspem da ga izustim. Ja se tu ništa ne pitam.

_subjekt je instanca određena spolja, tačka preseka realnog koje on sam nikad ne doseže ali kojem se stalno vraća, imaginarnog kao predstave koju gradi o sebi ali počev od ogledala (odraza u likovima koje sebi spolja pribavlja) i simboličkog koje je izvan njega kao govor zakona kojem se on/ona potčinjava. Da li sebe vidite u ovom iskazu_

Ja jesam, bez pristanka na to, ogledalo ostalih likova i oni određuju moju spoljašnjost. Za nešto što postoji unutar te spoljašnjosti ovde nije bitno. Ja sam žena vladara i potčinjavam se zakonu koji je izvan mene. Ja sam privatno lice, bez prava na javno. Ipak, želela bih da je to drugačije, da polazim od sebe same i da izađem iz mita kao univerzalnog meta narativa pretvarajući ga u narativ lične i kolektivne društvene stvarnosti.

_ko je Jokasta van uloge majke i supruge. Šta je bila onda, a šta ( treba da bude) sad_

Jokastu vidim kao javnu ličnost, i ličnost za javnost, jednako bitnu kao Edip, kao Kreont. Nisam jedino njihova supruga, majka, sestra. Ne želim da ostanem prepuštena svojoj mitski predodređenoj sudbini, već da aktivno učestvujem u društvenom i političkom današnjice. Da mi bude jasno „šta se to ovde dešava“.

_Jokasta pored Edipa, ima i Antigonu, Ismenu, Eteokla i Polinika_

Da, ali njih ovde nema. Volela bih da znam zašto su danas zanemareni i koliko njihovo prisustvo u komadu može i treba da bude važno? Oni su reprezenti društva koje snosi određene posledice i koje mora preuzeti kolektivnu odgovornost - za prošlost zbog budućnosti. Izvan okvira mita, naravno.