Više manje beskonačna linija raslojavanja

Pred vama je tekst jednog sociologa, ili bar nekoga ko to pokušava da postane. U svakom slučaju, tekst nekoga izvan pozorišta, špijuna, ili rekli biste frustriranog neostvarenog glumca ili reditelja. Uostalom, kako se inače završava na fakultetima koji se bave teorijom a sami nemaju kreativni potencijal i stvaralačke pretenzije? Iz pozicije takvog posmatrača daću sve od sebe da što objektivnije prenesem sliku onoga što se desilo u Sava Centru.

Jednom rečju – spektakl.

Zvuci fanfara najavljuju početak Bitefa. Strani gosti se za trenutak začude, a onda uz glasan smeh vade svoj digitalni aparat i fotografišu ovaj čin. U foajeu, ekonomska elita se meša sa kulturnom. Bez sumnje, i jednima i drugima je na trenutke neprijatno, kao da se zaboravilo da su kapital i kreativnost oduvek i išle jedna uz drugu. (Izvinjavam se dadaistima, nije mi namera da vređam.) Svi smo seli, kasnimo petnaest (akademskih) minuta, Jovan Ćirilov (bez ministra kulture?!) iskoračuje na scenu. Bez pompe, daje reč Mileni. Gospođa Marković, obavestivši nas da je zapravo tek tog jutra saznala da otvara Bitef, ironično otvara festival i... mrak...

Pred nama - svetleće šipke/linije. Izvode koreografiju, odnosno plešu. Zatim se pojavljuje trubač, možda čak i jedan od onih koji su najavili otvaranje Bitefa. Zvukom svoje trube priziva liniju poput kakve kobre koja se kreće horizontalno, sa jednog kraja scene do drugog. I, spektakl može da počne. Disciplinovani, vešti, brzi. Izvođači izvode svoj performans, sa apsolutnom posvećenošću. Poneki aplauz iz publike u momentima kada njihova plesna/akrobatska veština dolazi do svog maksimuma, podseća ih na smisao sopstvenog rada. Volim fotografiju. A predstava je omogućila da fotografije delujuju krajnje eksperimentalno! Drugim rečima, iskreno sam uživao u škljocanju (što se ne bi moglo reći za one nesrećne gledaoce i gledateljke kojima je zapalo da sede pored i oko mene). A šta su autori zapravo želeli da postignu, pitaću jednog od njih na facebook-u za koji dan.

Predstava se završila, opet sa trubom. Gromoglasni aplauz. Zavesa pala. Odlazimo. Neko u kafanu, da nastavi sa svojim celovečernjim kulturno-socijalnim programom, a neko, pak, kući da skuva kafu i sedne da piše kritiku. A šta bi to jedan sociolog-wanna-be mogao da napiše? Čitao sam izjave autora pre nego što sam otišao na predstavu. Čak sam ih i intervjuisao. Ali filozofiju, a ni logiku nisam uspeo da pronađem. Da li je to moj hendikep? Ili hendikep moje wanna-be-profesije? Možda. Zato ću i nastaviti da odlazim u pozorište, jer kako se bolje uči nego učestvovanjem, konzumiranje, ulaskom u dijalog?

Ali, ipak imam nešto da podelim sa Vama. Nije preterano dubok uvid, već nešto očigledno. Ovakav spektakl na savršen način prikazuje odnose i raslojavanja jednog društva. Eto vidite, počnete li od otvaranja, primetićete da su na njemu prisutni nosioci i nositeljke ekonomske moći sa jedne, te učesnici i učesnice kulturnog života/scene Beograda sa druge strane. Jedni drugima ne trebaju, ali ova simbioza je neophodna. Sa druge strane, predstava kao spektakl (dodao bih – jako skup spektakl) odustaje od davanja jednog, specifičnog značenja i logike. Jedina logika je laka zabava, iskombinovana sa tehnički veštim izvođenjem, što više atraktivnih vizuelnih efekata i već viđenim „umetničkim“ elementima preuzetim iz mainstream kulturnih ostvarenja kakva se viđaju na MTV, u Holivudu, na Brodveju i sl. Ovakvom veštom manipulacijom, svi prisutni su zadovoljni, jer svi prepoznaju ponešto u ovom ostvarenju. Ministri performans tumače kao alegoriju i izlaze nasmejani. Umetnici prepoznaju da tu nema ničega. Političarima odgovara odsustvo političkog angažmana (a i kako sprovesti neku aktivističku ideju u ostvarenju od milion evra?).

A šta je sa spontanim aplauzima koji iskrsavaju u nekoliko navrata? Ništa. Još jedan od pokazatelja razlika. Publika, ona koja se u našem socio-kulturnom miljeu smatra manje obrazovanom ili, pak, ona koja je prvi put u pozorištu, instinktivno, nesvesno, reaguje prilikom obmane njenih čula ili još bolje - virtuoznosti. Sa druge strane, onaj, takoreći, obrazovaniji deo publike dobija svoju priliku da se zgražava nad ovim prvim prikazanim delom i time demonstrira svoju imaginarnu superiornost.

Dakle, svi su donekle zadovoljni. Zašto onda i da ne postoje ovakve predstave?

Dušan Milojević